Kao što je poznato, germanizmi su reči koje vode poreklo iz nemačkog jezika. Karakteristični su za jezike naroda koji su bili pod vlašću nekadašnjeg austrougarskog carstva ili pod uticajem germanske kulture.
Ukoliko jedna žena obuče bluzu, ako joj ta bluza stoji knap, ako se našminkala, ako je kosu osušila fenom, vezala šnalom, obula štikle, može se reći da je doslovno obučena germanizmima od glave do pete.
S druge strane, ako na bluzi postoji fleka, ubacićemo bluzu u veš-mašinu. Ako je ona u kvaru, zvaće se majstor koji će sa sobom poneti šrafciger. Crevo za vodu spojiće se šelnom za česmu.
Mnogi na severu Srbije i dalje prave perece za fruštuk, a kifle su još uvek redovne na meniju. Za ručak su česte supe sa knedlama, a za dezert štrudle. Starije kuće imaju špajz kao posebnu prostoriju za ostavu zimnice. Kao glavno jelo može da posluži dinstana šnicla, a kao još jedan dezert šnit torte sa šlagom ili kugla sladoleda. Tu je nezaobilazna i flaša vina koju će doneti kelner.
Ako se odlazi u poštu ili banku, skoro uvek će se doći do šaltera. Cipele se nose kod šustera, a oprema za more se pakuje u gepek. Šnajder šije odeću, a jedan od njegovih alata su i špenadle. Ako odelo bude „po meri“, reći će se da pasuje ili štima.
Germanizmi u delu Aleksandra Popovića
Mnogi od germanizama vezani su i za tehnološki napredak društva uopšte, a do nas su dobrim delom došli i kao neka vrsta nemačke zaostavštine nakon Drugog svetskog rata. Od tada su, maltene, u svakodnevnoj upotrebi. To se može uočiti, kako u svakodnevnom govoru, tako i u književnoumetničkim delima nastalim neposredno posle rata ili još kasnije.
Dramski pisac Aleksandar Popović (1929-1996) bio je poznat kao pisac gradske periferije, a govor njegovih junaka bogat je našim varijantama reči nemačkog porekla. Jedan od primera je i njegov, možda, najpoznatiji i najizvođeniji komad „Razvojni put Bore Šnajdera“. Germanizam je uočljiv već u naslovu (šnajder-krojač). Ovde, zapravo, treba govoriti o izgovorenim varijantama germanizama. Popović, slikajući običnog čoveka s gradske periferije, piše i o kulturi narodnog duha koja podrazumeva njen najširi opseg s ciljem prikazivanja našeg, narodskog, mentaliteta. To je kod njega uključivalo čitav korpus naše narodne tradicije: usmenu književnost, narodna predanja, verovanja, običaje. Za razliku od Jovana Sterije Popovića, koji germanizme koristi kako bi ismevao pomodarstvo svojih junaka, kod Aleksandra Popovića njihovi germanizmi su jedno od bitnih sredstava karakterizacije. Ta narodska imena koja je Aleksandar Popović „vratio“ na scenu, Dragoljub, Mileva, Todor, najbolje odslikavaju naš mentalitet iako se dobrano služe germanizmima.
Takozvani Popovićev čovek donekle je ambivalentan: primitivan je, ali i oštrouman, šeret, obešenjak i kavgadžija u isto vreme. Taj čovek neretko se šali na sopstveni račun. Dramski junak odstupa od tradicionalne forme, prikazuje se kao običan čovek, nije gord, čuva svoju ljudsku meru, ali ni u čemu ne preteruje. „Bora šnajder“ ne govori o tome šta čovek treba da radi, već se predočava ono što ljudi čine kad se zanos više ne pronalazi. Prikazuju se obični ljudi zaboravljeni i zatrpani u ideologiji.
