Čarls Bukovski, američki pesnik nemačkog porekla, odrastao je u vreme ekonomske depresije koja je zahvatila Sjedinjene Države između dva svetska rata. Njegov strog i dominantan otac tako je često ostajao bez posla, a svoje nezadovoljstvo i frustraciju najčešće je iskaljivao na dečaku redovno ga maltretirajući, o čemu je Bukovski detaljno svedočio u romanu, prvim koji se bavi piščevim alter-egom, Henrijem Kinaskim, „Bludni sin“. Toliko je uverljivo pisao o Kinaskom, da je ponekad teško primetiti razliku između fiktivnog i stvarnog lika.
Posle jedne od takvih svađa sa ocem, koji mu je, pročitavši neke od njegovih priča, izbacio sve stvari preko praga, napušta koledž i odlazi od kuće. Ne želeći da se priključi američkoj vojsci u Drugom svetskom ratu, Bukovski je tih godina živeo skoro kao beskućnik i skitnica, putujući Amerikom i povremeno odrađujući sitne poslove, kako bi zaradio nešto novca.
Adolescentske akne koje su ostavile trajne ožiljke na njegovom licu, a čiji je proces nastanka detaljno opisao u pomenutom „Bludnom sinu“, samo su još više doprinele da se oseća kao gubitnik i osobenjak. Pokušavajući da se zaštiti od traumatične stvarnosti, Bukovski je rano počeo da pije, ali i da čita i piše. Posebno je voleo da čita Ernesta Hemingveja, Sinklera Luisa, Karsona Makulersa, Dejvida Herberta Lorensa, najviše možda Džona Fantea, za čiji je roman „Upitaj prah“ govorio da svaka rečenica ima posebnu energiju. Po završetku srednje škole upisao je gradski koledž u Los Anđelesu i pohađao kurseve novinarstva i književnosti, želeći da postane pisac. „Gradu anđela“ se odužio kasnije napisavši zbirku priča „Ljubav i ludilo u L.A“.
Bukovski je mahom pisao o ljudima koji su na margini društva, koji su posrnuli i koji žive u prilično teškim, egzistencijalnim uslovima. U njegovom fokusu najčešće su bile žene, o čemu i govori istoimeni roman, ali i svi ostali, alkohol, ali i sama književnost. Kritičari su mu zamerali da stvara jeftinu, petparačku književnost, a on im se odužio svojim poslednjim romanom „Palp“, kao svojevrsnoj parodiji na njihove opaske.
Prvu priču je objavio sa dvadeset i četiri godine, dok je poeziju počeo da piše nešto kasnije. Prva knjiga njegove poezije objavljena je 1959., a nakon toga je objavio još četrdeset i pet knjiga proze i poezije, među kojima su najpoznatije „Poslednja ovozemaljska noć“, „Faktotum“, „Pošta“. Svoju prvu zbirku pod naslovom „Cvet, pesnica i zverski jauk“ štampao je u jedva dvesta primeraka.
Malo posle Drugog svetskog rata upoznao je Dženet Koneli Bejker, ženu stariju od njega deset godina, a s kojom je proveo čitavu deceniju. Dženet je takođe imala problema sa alkoholom, što je možda, pored svega ostalog, inspirisalo Bukovskog da joj posveti neke od svojih najlepših i najemotivnijih pesama. U tom periodu bio je gotovo sasvim odustao od pisanja, a preživljavao je zahvaljujući sitnim poslovima koje je obavljao i koji su bili slabo plaćeni. Uz to, sve više je tonuo u alkoholizam. Nakon razlaza sa Dženet, koja je umrla od prevelike doze alkohola, oženio se sa Barbarom Frej, bogatom vlasnicom literarnog časopisa „Arlekin“, gde je i objavio nekoliko svojih pesama.
Šezdesetih godina, konačno, i njegova karijera pisca krenula je uzlaznom putanjom. Počeo je redovno da objavljuje svoje pesme u malim, manje zapaženim časopisima.
Tih godina je upoznao i Frensis Smit, sa kojom je proveo nekoliko godina i dobio ćerku Marinu. Postao je najpoznatiji u neformalnim književnim krugovima, a beleži i svoja prva javna čitanja poezije, o čemu je i pisao u romanu-autobiografiji „Šekspir ovo nikad nije radio“.
1976. je upoznao Lindu Li Bejli, vlasnicu restorana, mlađu od njega dvadeset i pet godina devet godina kasnije su se i venčali. To je značilo i mirnu luku za „matorog pokvarenjaka“. Ostatak svog života proveo je u predgrađu San Pedro, u lepo uređenoj kući sa bazenom. Vozio je crni BMW, naučio da piše na računaru, slušao klasičnu muziku, govorio kako je vodoinstalater pravi bog jer učini da stan i kupatilo budu čisti, a i još uvek je pisao. Sasvim slučajno je postao i scenarista, i to za film „Barska mušica“, u kome su glumili Miki Rurk i Fej Danavej. Doživljaje sa snimanja ovog filma pretočio je u roman „Holivud“. „Poslednja zemaljska noć“ je i poslednja knjiga pesama, objavljena za života ovog pisca, dve godine pre njegove smrti. Bolovao je od leukemije, a umro od upale pluća 9.marta 1994. Njegov grob krasi epitaf „Ne pokušavajte“.
